UL­CINj – Iako će usko­ro na­vr­ši­ti 76 go­di­na Elez Vu­ko­vić je­di­ni je ak­tiv­ni dim­nja­čar, iako se već du­go na­la­zi u pen­zi­ji. Uvim iz­u­zet­no za­htjev­nim po­slom ba­vi se pre­ko 47 go­di­na i ka­ko sam pri­zna­je još uvijek se ni­je za­si­tio.
-Dok god me zdra­vlje bu­de slu­ži­lo ba­vi­ću se ovom dje­lat­no­šću. Još uvijek se br­zo kre­ćem po kro­vo­vi­ma i da­lje me lju­di tra­že iako sam pen­zi­o­ner – ka­že Vu­ko­vić, ko­ji je pri­li­kom jed­nog od po­sled­njih pre­gle­da iz­ne­na­dio i lje­ka­re za svo­je go­di­ne ide­al­nim na­la­zi­ma.
Naj­vi­še po­sla ima u pe­ri­o­du pri­je i na­kon zi­me, ka­da se lju­di spre­ma­ju za mo­le­raj, me­đu­tim ni­je ri­je­dak slu­čaj da se za nje­go­ve uslu­ge ras­pi­tu­ju i lju­di van ma­tič­ne op­šti­ne.
– Če­sto sam i u Ba­ru, a išao sam i do Bu­dve, ali je zbog du­ži­ne pu­ta sa­mim tim i mo­ju uslu­ga sku­plja-na­vo­di dim­nja­čar, ko­ji kao ve­li­ki pro­blem vi­di sve ve­ću za­stu­plje­nost elek­trič­nih apa­ra­ta u od­no­su na dr­va kao glav­nu si­ro­vi­nu za ogrev.
– Ne­će da­na­šnje mla­de da lo­že dr­va. Tvr­dim da su dr­va za ogrev po­volj­ni­ja i bo­lja od elek­trič­ne ener­gi­je – sma­tra Vu­ko­vić.
Se­dam­de­set­ pe­to­go­di­šnji Ul­ci­nja­nin po pro­fe­si­ji je vi­so­ko­kva­li­fi­ko­va­ni zi­dar i fa­sa­der ali se na­kon ne­sre­će gdje je iz­gu­bio oko na vr­lo spe­ci­fi­čan na­čin pre­ori­jen­ti­sao na sa­da­šnju dje­lat­no­sti.
– Usled pu­ca­nja pum­pe sa kre­čom stra­da­lo mi je oko i pro­veo sam ne­ko­li­ko mje­se­ci u Sa­ra­jev­skoj bol­ni­ci. Po­mi­slio sam da ni­kad ne­ću pro­gle­da­ti, ali mi je prof. dr Sa­ba­hu­din Ho­džić, ko­ji na­ža­lost vi­še ni­je me­đu ži­vi­ma, uspio da spa­si dru­go oko. Na­kon to­ga sti­gla je po­nu­da Op­šti­ne da se pri­ja­vim na obu­ku za dim­nja­ča­ra i ja sam to obje­ruč­ke pri­hva­tio-pri­sje­ća se Vu­ko­vić.
Tih šest mje­se­ci pro­ve­de­nih u Nik­ši­ću, ka­ko ka­že, bi­li su ide­al­ni, jer je to bi­lo sreć­no vri­je­me gdje su svi ima­li isti tret­man i do­sta se na­pre­do­va­lo. Pri­zna­je da su mu vje­šti­ne ko­je je pri­je ne­sre­će ste­kao umno­go­me po­mo­gle da se is­ka­že u svom no­vom po­slu.
-Bez ika­kvih pro­ble­ma sam se kre­tao po kro­vo­vi­ma a i hra­bro­sti mi ni­je ne­do­sta­ja­lo. I dan da­nas kad me su­gra­đa­ni pi­ta­ju: „Ele­ze, vr­ti li ti se pa­met ka­da si na kro­vu?“. Od­go­va­rao sam: „Ja pa­me­ti ne­mam!“ — ša­li se Vu­ko­vić.
Za svoj naj­ve­ći uspjeh ne sma­tra po­da­tak da je u svom rad­nom vi­je­ku oči­stio pre­ko 4.500 hi­lja­de odža­ka , već to što je iz­gra­dio re­pu­ta­ci­ju me­đu lju­di­ma i što se za sve to vri­je­me pro­ve­de­no na kro­vo­vi­ma ni­je de­si­la nijed­na ne­sre­ća.
-Do sa­da me je sre­ća slu­ži­la, a na­ro­či­to bih apo­stro­fi­rao po­dr­šku svo­je po­ro­di­ce, ko­ja je i po­red spe­ci­fič­no­sti po­sla na­šla ra­zu­mije­va­nje za moj rad. Ovim po­slom ste­kao sam mno­go pri­ja­te­lja, ko­ji ne mo­gu da vje­ru­ju da sam i po­red pen­zi­je i sli­je­pi­la na jed­no oko ak­tiv­ni dim­nja­čar i da sam još uvijek pun el­a­na – uz osmjeh pri­ča Vu­ko­vić, ko­ji je po­ri­je­k­lom iz Crm­ni­ce, a ci­je­li ži­vot po­sve­tio je Ul­ci­nju i kao ve­li­ko bo­gat­stvo gra­da u ko­me ra­di na­vo­di mul­ti­kul­tu­ral­nost.
-Iako sam mu­sli­man, mo­ram da is­tak­nem da su mi u ži­vo­tu pu­no po­mo­gli pra­vo­slav­ci. Ul­cinj je grad hu­ma­nih lju­di, gdje se me­đu­sob­no po­štu­ju i uva­ža­va­ju sve tri kon­fe­si­je, što sam če­sto i na svom pri­mje­ru osje­tio-iskren je Vu­ko­vić.
In­te­re­so­va­nja za ovo za­ni­ma­nje u gra­du go­to­vo da ne­ma, ali sre­ćan je što su nje­go­vi unu­ci na­go­vije­sti­li da bi jed­nog da­na mo­gli da na­sle­de dje­do­vu tra­di­ci­ju.
-Mo­ja dva unu­ka Adri­an i Ša­ban po­ha­đa­ju ško­lu za dim­nja­ča­ra i po­tru­di­ću se da im po­ka­žem sve što sam na­u­čio. Če­sto mi po­ma­žu u po­slu , ali ka­da su u pi­ta­nju rav­ne ci­gle ko­je su naj­ne­zgod­ni­je, još uvijek im ne do­zvo­lja­vam da se pe­nju-bri­žan je po­no­sni djed.
Nje­go­va su­pru­ga Me­i­re­me Vu­ko­vić pu­na je ra­zu­mije­va­nja ka­da je u pi­ta­nju spe­ci­fič­nost Ele­zo­vog po­sla.
– Ve­o­ma sam za­do­volj­na do­sa­da­šnjim ra­dom svog su­pru­ga a isto mi­šlje­nje di­je­le i na­ša dje­ca i unu­čad. Elez osim što je pre­dan rad­nik, do­bar muž, do­bar je i otac i djed-iskre­no je Me­i­re­ma.
V.Ra­dić

Pu­to­vao svi­je­tom
Naš sa­go­vor­nik ima dva bra­ta ko­ja ži­ve u Sje­di­nje­nim Ame­rič­kim Dr­ža­va­ma, pa je ta­ko i on imao pri­li­ke u vi­še na­vra­ta da ih po­sje­ti.
-To je bi­lo mno­go ljep­še vri­je­me, gdje se mo­glo do­sta pu­to­va­ti. Ob­i­šao sam ne­ko­li­ko ze­ma­lja svi­je­ta, ali naj­dra­ža mi je po­sje­ta NA­SI, sa sje­di­šte­mu u Hju­sto­nu, gdje sam kao gost jed­nog pri­ja­te­lja imao pri­li­ke da po­gle­dam sve­mir­ske le­tje­li­ce. I sad če­sto u ša­li ka­žem da mi je žao što taj put ni­sam po­le­tio na mje­sec – na­ša­lio se Vu­ko­vić.

Do­no­sio je sre­ću
Vje­ro­va­nje lju­di da dim­nja­čar do­no­si sre­ću po­tvr­di­lo se kao tač­no u Ele­zo­vom pri­mje­ru. Lju­di ko­ji bi ču­li da je pre­no­snik ta­li­je, če­sto su ga hva­ta­li za dug­me uni­for­me, s bi­lo je i onih ko­ji bi ču­pa­li dla­či­ce sa odža­čar­ske čet­ke.
-Mno­go me je lju­di sre­ta­lo i za­hva­li­lo mi se što sam im do­nio sre­ću, ali od ra­znih pri­mje­ra me­ni je naj­dra­že što sam pri­je dva­de­se­tak go­di­na, na do­če­ku no­ve go­di­ne u ho­te­lu “Ga­leb“ jed­noj dje­voj­ci do­nio sre­ću. Ta­da mi je pri­šla i pi­ta­la me da li mo­že da me po­lju­bi, da bi ne­ko­li­ko mje­se­ci ka­sni­je ta ista cu­ra stu­pi­la u sre­ćan brak-pri­sje­ća se Vu­ko­vić.

Ne­za­bo­rav­na JNA
Elez je voj­sku slu­žio u Ge­ne­ral­šta­bu sa sje­di­štem u Be­o­gra­du.
-Bi­lo je to ne­za­bo­rav­no vri­je­me. Bio sam ku­rir, a če­sto bih po­štu do­no­sio i Alek­san­dru Ran­ko­vi­ću. Dje­lo­va­lo je čud­no ali su ge­ne­ra­li bi­li znat­no uljud­ni­ji i bla­ži pre­ma na­ma od de­se­ta­ra i vod­ni­ka. Mno­go sam na­u­čio od ge­ne­ra­la Vla­da Stru­ga­ra i Iva­na Bo­šnja­ka, a nji­ho­vih sa­vje­ta se i dan da­nas dr­žim. Ve­o­ma sam po­no­san što sam bio je­di­ni Ul­ci­nja­nin koji je slu­žio voj­sku na ta­ko vi­so­kom mje­stu-is­ti­če Vu­ko­vić.

Izvor: DAN