Piše: Prof. Dr Kaplan BUROVIĆ, akademik

Sinjifikativan naslov. Pun smisla i nedorečenog. Šteta što ni na korici knjige nije napisano par reči o autoru. Tada bismo bolje razumeli taj naslov.

Autor ove knjige, Jovan Nikolaidis, je Grk. Njegovi su pretci došli u Ulcinj iz Grčke, nešto malo pre oslobođenja grada od turskog ropstva, kao što su došle i neke druge porodice, grčkog i negrčkog porekla. Grci su nam došli ne samo kao pretci Jovana, pravoslavni, već i kao muslimani. I dok su se muslimani, preko vere i rodbinskih veza, albanizirali i pošli jednom stranputicom (Ne svi!), pravoslavni Grci, iako su i oni iste vere sa Crnogorcima Ulcinja, pa su sa njima stvorili i rodbinske veze, nisu se pocrnagorizirali. Oni su, iako bez škole i knjiga na svom jeziku, sačuvali ne samo svoju svest o grčkom poreklu, već i svoj grčki jezik.

I ne samo to! Stoički postojeći sa tradicionalnim grčkim dostojanstvom, koje se oduprlo i romanizaciji od veleslavnih Rimljana, oni su bili i jesu konstruktivni građani našeg Ulcinja, što se ogleda i u naslovu ove knjige, pa i u ENCIKLOPEDIJI ULCINJA, gde su zauzeli svoje zasluženo mesto kao lojalni, konstruktivni građani, koji su doprineli i doprinose napretku kulture našega grada i Crne Gore. Jovan, zajedno sa svojim sinom Andrej i rođakom Minja, koji su se isto tako afirmirali kao stvaraoci, uvedeni su i u LEKSIKON CRNOGORSKE KULTURE Nikole Rackovića.

Jovan je rođen u Baru 1950, gde je stekao osnovno i srednje obrazovanje. Diplomiran je na Filozofskom fakultetu u Sarajevo zajedno sa našim sinovima i kćerkama, pa je od malena počeo da piše i sarađivao sa raznim organima naše štampe. Kasnije osniva i uređuje časopi za ekologiju i kulturu PLIMA, na našem jeziku, a u međuvremenu objavljuje i nekoliko knjiga crtica, pripovedaka i romana, kao što su VELASKEZ – roman; ULCINJSKA NOĆ – pripovetke (Ulcinj, 1985); SANDRO GALEB – ulcinjska pisma (Ulcinj, 1998); VALDINOS 33 – roman (Ulcinj, 2000); IVAN SANJA OCA – priče (Ulcinj, 2002); MIRTA MANDRE – proza (Ulcinj, 2002); VALASKEZ, opet – roman (Ulcinj, 2004).

Knjiga, koju imamo u ruke, objavljena u Ulcinju 1974. godine, napisana je na domaćem, srpskom jeziku, i to tako lepim i tako čistim, da mu ga svaki Ulcinjanin može zavideti. Zavidim mu ga i ja, koreniti Crnogorac.

Mala je, od svega 50 stranica. Podelena u dva dela: prvi sadrži pet priča i pričica. Najduže su dve prve (Jugo i Pisma) od po pet ipo stranica, dok su tri druge još kraće, od po tri ipo, dva ipo i poslednja – jedna ipo stranica.

Drugi deo, oslovljen TRENUCI, posvećeni onoj koja ga znala, usred oluje i mraka, pronaći, sadrži 19 crtica i jednu pesmu, koja je i dala naslov knjizi. Crtice su sasvim kratke. Samo jedna prelazi jednu ipo stranicu. Sve su ostale pola, pa i ispod pola stranice. Jedna ima 6 reda, druga 5, treća – 4, a ORAČ – 3 ipo reda.

Sve zajedno čine jedan pravi šareni mozaik slika, sličica i trenutaka iz ulcinjskog života i autorovih meditiranja, ili meditiranja ličnosti napisa o svojoj sudbini. Ona počinju sa Marom i završavaju sa autorom, koji, sa svojim kolegama, nem gleda u mesec. Moguće simbolično! A da i kako ne bi zanemio?! Ko ne bi zanemio pred svim tim zbivanjima u našem Ulcinju?!

Preovladava opis prirode, koja je svojom vanrednom lepotom začarala autora, pa hoće da i on nas začara. Štaviše, on zato poziva u pomoć i pero naše poznate književnice Isidore Sekulić, koja je, putujući kroz Crnu Goru, posetila Ulcinj 1937. godine i napisala o njemu par jako lepih reči, poškropljene romantikom, koje se sada citiraju svukud, posebno po turističkim vodičima, da bi opile i druge, kao što su to opile i autora ove knjige.

Kratkog daha, ali – tu i tamo – ove su crtice pesme u prozi.

Bez ičeg nacionalističkog, ni grčkog niti crnogorskog, mestimično, vrlo-vrlo retko, kao odjek iz najvećih dubina autorove duše, lako provejava grčka nacionalna i sasvim logična, pravedna uspomena: Mavro Jani u Valdanosu! Valdanos je oblast i prirodna luka na severu grada Ulcinj. Iznad Valdanosa diže se planina Mavrijan, staro-grčke etimologie, što nam svedoči o neprekidnoj tradiciji prvih stanovnika i graditelja Ulcinja – Kolhiđana, koji ga po svom imenu i nazvaše tako – KOLHINION. Ovom crticom on je rodonačelnik jedne narodne etimologije za planinu Mavrijan. Sve i svuda – bez ičega lošeg. Bez ičega za kritiku, ponajmanje za osudu. Naprotiv – za čestitanje je. Pri kraju knjige, sasvim sinjifikativne su negove reči: “Ovdje je sve toplo, mirisno, ovo je tvoj dom…”

Ove reči se ne upućuju samo njegovoj deci, posebno njegovom sinu Andriji. Ove reči se upućuju svima, Ulcinjanima i neulcinjanima, onima koji su nam došli trbuhom za kruhom, kao dijaspora, kao emigranti. Ove reči kao da toplo i mirisno pozivaju sve da se smire, posebno one neulcinjane, koji su, indoktrinirani falsifikovanim, izvitoperenim mitovima i mitemama, naprasito pošli svakojakim stranputicama, remeteći nam ovako naš miran suživot.

Pero ovog književnika, kao veslo u ruke iskusnog mornara, majstorski mu je na usluzi, poslušno i spretno. Jovan Nikolajdis je izuzetno nadaren književnik, koji zna da piše i pripoveda, koji zna da umetnički isplete reči i misli u dela. Uz to on je i izuzetno naklonjen Ulcinju svim svojim bićem, ni da je direktni pra-praunuk svojih pra-pradedova Kolhiđana. On je zavoleo ovaj grad ne samo kao svoje rodno mesto, već i kao svoju dragu i jako dragocenu grudu, domovinu, kao svoj život. On se slio sa Ulcinjem i njegovim građanima tako da mu svako veruje kad kaže da je Ulcinj njegov život. Pa i jeste! Svojim stavom i svojim peron on je sjajan primer suživota, integriranja i slivanja, za svu stranu dijasporu, pritekla u Ulcinj sa svih strana sveta, svakakvih vera, nacionalnih karakteristika i društveno-političkih boja, pa i svakakvih rasa, i crne i žute. Samo crvenokožaca čini mi se da još nemamo, sem preko leta, kad mnogim belcima pocrveni koža od prekomernog sunčanja.