Piše: Muzafer Beljo Čauši

Nikada nisam naročito volio karte i kartanje, ali jedne jeseni, pokisle i tmurne, svakodnevno sam, u Boškovoj kafani, bio uz njih. Tačnije, iza njih, iza karti u tuđim rukama – bio sam kibicer. Opet, ne zato što me zanimao tok i ishod igre, volio sam igrače, slušao im priču, gledao lica…

Šaćira su uši ofirale. Čim bi ga zapale dobre karte, jurnula bi mu krv u obraze, a uši bi pomodrele kao patlidžani. Uzvrpolji se, ne drži ga mjesto, a onda breca i psuje put posmatrača, kad mu saigrači naslute što krije u rukama.

– Nije ti niko kriv, tebi uši ko razglas s javora javljaju na četiri strane – smiju se svi, a Šaćiru krv još jače razgori obraze. Samo mu damari desne šake nisu radili, ona mu je vazda zebla. Santa leda. Ni zimi, ni ljeti nije s nje skidao vunenu rukavicu. Ispegla mu snaha bijelu košulju, drap pantalone, natakne šešir – gospodin, ma ga ne može izmoliti da onu rukavicu skine da je bar opere, da joj ne iznosi bruku na Pristan.

– Sve je kriva Bojana, njena vlaga mi je u kosti ušla, ponijeću je sa sobom na Pinješ – stalno je govorio.

Ha, gledam: čovjek uznosi bojansku vodu na vrh brda, na mjesno groblje – u svojim kostima! I, jes’, jedino tako ako se što ponese sa sobom, jer gore se ide praznih ruku.

Prgav, svađalica, Šaćir je sve poskakivao, kao svi ljudi malog rasta, kad se s kim porečka. Onda se blago nagne naprijed, zaškilji na jedno oko i prijeteći maše štapom. Ma nije on nikada nikoga prepao, to je samo bila skoro svakodnevna pristanska predstava. Zađenu ga dokoni, malo im treba. Razlegne se pustom obalom galama i smijeh i ubiju Pristandžije  pola sporog jesenjeg sata.

Tog je kasnog oktobra, u danima kad ga karta nikako nije htjela, krv pio sinu da ga odvede na Bojanu. Hoće, kaže, da još jednom vidi masu skakavice i u vodi i u mreži.

-Jesi li poludio, imaš osamdeset godina, jedva ulicom ideš –  ništa nije pomagalo: hoće i hoće! Ko zlo dijete.

-Ako nećeš ti da me vodiš, ima ko hoće, nisam ja bez prijatelja – prijetio je, pa u isti čas molećivo – samo ću na dno flluge da sjedim. Umotaću se dobro i glasa neću pustit. Znali su da debelo laže: on da ćuti?!

Smjestio se na kraj barke, dvojica su mu pomogla da u nju uđe, i, stvarno, primirio se ko nevjesta. Samo su mu škiljave oči bez treptaja sjekle mirnu površinu vode.

Zaboravili su svi na njega kad je masa jesenke zacvrčala ispred prove. Uzbuđenje bez glasa, žurba, šapat, drži, pusti, vuci… grib je opkaljao masu. Nizala se po vodi perla od pluta, kad ribari za sobom ugledaše prikazu: Šaćiru samo glava viri iz mora.

-Vozi dalje, vira, vira, požuri – komanduje, mašući žustro rukama  – ja gazim konop od olova, nijedna mi neće proć.

Niko nije vidio kad se u barci svukao u dugačke donje gaće i potkošulju i kada je s krme kliznuo u hladnu vodu. Pričao je poslije kako se prepao da će ovoj neznavenoj balavurdiji sva riba uteć ispod konopa.

Dešavalo se, zbilja, mnogo puta, da olovni konop od mreže ne češlja ravnomjerno  naborano pješčano dno, a kad jedna  skakavica nađe rupu, sve se za njom zaredaju. Iscuri riba iz mreže ko ulje iz lijevka.

Sin, kad je došao predveče po njega, našao ga je kraj vatre na obali, umotanog u ćebe. Drhtao je.

-A, kupao si se, je l’, kupao te hodža na tenešir, dabogda – poludio je sin.

Šaćir je te noći počeo da kašlje, umro je dva mjeseca kasnije. Odnio je svoj pregršt Bojane na Pinješ.

Izvor: Jedro.me